
Др Ђорђе Лазаревић
КРАТАК САДРЖАЈ
Напредни нуклеарни реакторски системи (ИИИ+ генерације) обухватају карактеристике које су релевантне у тренутној реалности, као и потенцијале за будући развој. У питању су реактори великих снага (већих од 1000 МW) са технологијама којима је потпуно овладано, који се успешно користе у свету, и који су скоро потпуно одговорили на постављене захтеве за реакторе будућности (ИВ генерације). Ови реактори нуде бројне предности у односу на постојеће ИИ генерације. Док ризик од акцидената који би могао довести до оштећења нуклеарног горива код реактора ИИ генерације износи реда 10-4, код реактора ИИИ+ генерације тај ризик је између 10-7 и 10-6. Једноставнији и робуснији дизајн ових реактора чини их лакшим за управљање и мање подложним оперативним проблемима, што повећава њихову ефикасност и поузданост у раду. Поред тога, ови реактори имају умањену емисију радионуклида у животну средину и омогућавају ефикаснију употребу горива, што резултира мањим количинама радиоактивног отпада. Једна од кључних карактеристика реактора ИИИ+ генерације је то што је обезбеђено да могу да издрже 72 сата у случају потпуног прекида снабдевања електричном енергијом, без потребе за активном интервенцијом оператора током тог периода. Код једних се то постиже коришћењем технологија са активним компонентама (ЕПР и АПР1400), други се искључиво ослањају на пасивне компоненте (АП1000), док се код трећих то остварује комбинацијом активних и пасивних система (ВВЕР-1200 и Хуалонг Оне). Пасивни сигурносни системи заснивају се на природним феноменима, попут гравитације, природне циркулације, конвекције и других, за одвођење заостале топлоте, чиме је смањена потреба за сложеним електричним и механичким компонентама, што је допринело повећању сигурности и смањењу ризика у случају потпуног губитка снабдевања енергијом. Код свих, било да користе активне, пасивне или комбиноване сигурносне системе, након 72 сата је неопходно допунити резервоаре са водом која је коришћена за хлађење, уколико и даље није успостављено снабдевање спољним напајањем, што се постиже активирањем постојећих система, попут дизел-агрегата за снабдевање енергијом пумпи за воду или покретних возила са пумпама за допуну резервоара, чиме је остварена значајна редунданција. Такође, предности модуларне градње, која омогућава бржу изградњу и смањење трошкова кроз стандардизоване компоненте, као што су примери АП1000, ЕПР, ВВЕР-ТОИ и других модела ИИИ+ генерације, показују на који начин се од ових реакторских система очекују повећана ефикасност, сигурност и смањење времена изградње, што доприноси рационалној употреби енергетских ресурса. У будућности, напредни нуклеарни реактори, поред побољшане сигурности и ефикасности у производњи енергије, очекује се да допринесу дугурочној одрживости енергетског сектора кроз овладавање реакторима на брзе неутроне, као и минимизацији радиоактивног отпада који захтева дугорочно управљање. Поред тога, иновације у дизајну реактора будућности омогућиће већу термодинамичку ефикасност, као и коришћење процесне топлоте за примене попут високотемператне електролизе воде за производњу водоника. Очекује се да ће напредни реактори играти кључну улогу у будућем енергетском миксу, обезбеђујући стабилну производњу енергије уз смањење емисија и ефикасније коришћење горива.
Кључне речи: напредни нуклеарни реактори (ИИИ+ генерација), енергетска одрживост, нуклеарна сигурност, пасивни системи, будућност нуклеарне енергије
Биографија предавача
Докторирао на Електротехничком факултету Универзитета у Београду на студијској групи за нуклеарну, медицинску и еколошку технику. Тренутно ради у Центру за електроенергетске системе Електротехничког института Никола Тесла, на истраживачким и стратешким пословима развоја капацитета у области ниско-угљеничних технологија, укључујући системе засноване на нуклеарној енергији. Са више од 15 година професионалног искуства у области заштите од јонизујућих зрачења, тестирања ефеката јонизујућег зрачења и примене нуклеарних технологија, аутор и коаутор је више научних радова. Такође је учествовао у бројним студијским боравцима и пројектима Међународне агенције за атомску енергију (МААЕ). Обављао је функцију руководиоца Лабораторије за заштиту од зрачења и заштиту животне средине у Институту за нуклеарне науке Винча, као и руководиоца Одељења за декомисију нуклеарних објеката у Јавном предузећу Нуклеарни објекти Србије. Учествовао је у раду Интерресорне радне групе за израду Процене угрожености Републике Србије од елементарних непогода и других несрећа за нуклеарне и радиолошке акциденте, а био је и члан радне групе за пружање помоћи и подршке Мисији Републике Србије при ОЕБС-у и другим међународним организацијама у областима нуклеарне технологије и њихова примена, нуклеарна сигурност и безбедност. Као консултант Директората за радијациону и нуклеарну сигурност и безбедност Србије, такође обавља функцију националног координатора за неколико текућих МААЕ пројеката.